Старац Гаврило световно име Витомир. Кад је Витомир имао 14 година, тешко се разболео. Било је то у време Великогоспојинског поста. Његови родитељи реше да га воде у Љубостињу, да се тамо причести, па нека буде Божија воља.Спремили су се и пошли уочи Преображења. Сутрадан , на Преображење, силан народ дошао на Литургију. Пуна и црква и порта. Литургију је служио Свети владика Николај ( Велимировић ). Кад је дошло време за причешће, Витомира су унели у цркву. Бладика га је причестио и рекао родитељима да дечака ставе у кола и сачекају да се заврши служба.
После службе, Свети Владика Николај је дошао до болесника, ставио му епитрахиљ на главу, помолио се, миросао га и рекао да устане и служи Господу. Још му је рекао да ће му живот донети много невоља, биће затваран и мучен,претиће му смрћу, али а не треба ничега да се боји. -Страдаћеш због своје вере. Због љубави према Господу ће те затварати по тамницама. У своје време, у познијим годинама, ћеш постати монах, у теби тече руска православна крв. После Другог светског рата дошло је тешко време за Цркву. И припадници Богомољачког покрета су били на мети Удбе. Витомира су ухапсили под оптужбом да је народни непријатељ, противник државе и комунистичког поретка. О том времену је о. Гаврило нерадо говорио. Иследници су га сурово тукли, па га онако крвавог и онесвшћеног остављали да умре.
-Али милистиви Господ ме подизао из мртвих. Тако сам провео све четири године у затвору.
Тражили су иследници од мене да се одрекнем вере у Бога, да признам да сам крив за шта ме они оптужују. Ја нисам хтео да се одрекнем Бога, а нисам имао шта да признам, јер нисам био крив, па су ме тукли тако да ми је крв текла из уста, носа и ушију. Једаред су ме пребили толико да сам видео своје тело обливено крвљу, а моја душа лебди у ваздуху.
Старца ништа светско није интересовало. Није читао новине, ни гледао телевизију. Са посетиоцима није разговарао о политици и свакодневним догађањима, политичким или било каквим другим. Говорио им је о души, давао духовне савете и говорио о вери и Богу. Пажње вредан је запис господина Радише Нешића из Бошњана о једном нама блиском догађају, који је предвидео Старац Гаврило. Радиша је рано ујутро уочи Светих 40 мученика Севастијских-Младенаца, 21. марта 1999. године, дошао у манастир Светога Луке и затекао Старца Гаврила у разговору са монахом Николајем из манастира Свете Петке ( Извор код Параћина ). Старац је плакао и говорио да жали Србију.
Монах гаврило се упокојио на дан Светог Архађела Михаила, те исте 1999. године и сахрањен је код манастира. Сестринство је 2001. године отишло у неки други манастир. тако је завршено прво раздобље поновног живота светиње код целебног извора.